Job ID, 1992

Private collection of Ida Velikanje Petronijević, object on loan at the National Museum of Contemporary History/Muzej novejše zgodovine Slovenije, Ljubljana

Ida Velikanje Petronijević and her family were among around 300 Sarajevo residents with Slovene roots evacuated to Ljubljana by the Slovenian state in 1992. Ida was working as a video editor at the public television broadcaster in Bosnia-Herzegovina at the start of the siege of Sarajevo. Ida and her husband Danko initially intended to stay, despite the shelling and other dangers, but eventually decided to leave to protect their children. When packing for the journey to Slovenia, Ida took her job ID badge with her and only winter clothes, thinking that she would be back soon. For Ida and her family, saving themselves did not, however, protect them from still being seen as outsiders: in Bosnia, they had been seen as Slovenes by the Bosnians; coming to Slovenia, they became Bosnians to the Slovenes.

Radna legitimacija iz 1992. godine

Privatna zbirka Ide Velikanje Petronijević, predmet posuđen Muzeju savremene historije Slovenije

Ida Velikanje Petronijević (1954.) i njena porodica bili su među 300 stanovnika Sarajeva sa slovenskim korijenima, koje je država Slovenija evakuirala u Ljubljanu 1992. godine, dajući im slovenske pasoše. Nakon što je Sarajevo opkoljeno i svakodnevno granatirano, Ida je i dalje radila kao montažerka na javnoj televiziji. Zbog granatiranja, put na posao je bio opasan, no Ida je vrlo brzo prestala osjećati nervozu, jer je svaki dan slušala o tome kako granate ubijaju ljude u njihovim stanovima. Dok se spremala za put u Sloveniju, Ida je uzela sa sobom radnu legitimaciju, zajedno sa svim dokumentima i samo zimsku odjeću, misleći da će se vrlo brzo vratiti nazad. Ova legitimacija došla je u muzej 2015. godine kao dio izložbe Coming home (Dolazeći kući) koja je predstavljala priče osoba koje su se vraćale kući nakon ratova u 20. stoljeću. Nakon dugog oklijevanja, Ida i njen muž Danko, odlučili su se napustiti Sarajevo kako bi zaštitili svoju djecu. Prioritet spašavanja njihovih najdražih i njih samih nije ih zaštitio od toga da se na njih gleda kao na nekog drugog: U Bosni, Bosanci su u njima vidjeli Slovence; došavši u Sloveniju, postali su Bosanci za Slovence.

Radna iskaznica iz 1992. godine

Privatna zbirka Ide Velikanje Petronijević, predmet na posudbi Muzeju suvremene povijesti Slovenije

Ida Velikanje Petronijević (1954) i njena obitelj bili su među 300 stanovnika Sarajeva sa slovenskim korijenima, koje je država Slovenija evakuirala u Ljubljanu 1992. godine, dajući im slovenske putovnice. Nakon što je Sarajevo opkoljeno i svakodnevno granatirano, Ida je i dalje radila kao montažerka na javnoj televiziji. Zbog granatiranja, put na posao je bio opasan, no Ida je vrlo brzo prestala osjećati nervozu, jer je svaki dan slušala o tome kako granate ubijaju ljude u njihovim stanovima. Dok se pakirala za put u Sloveniju, Ida je uzela sa sobom radnu iskaznicu, zajedno sa svim dokumentima i samo zimsku odjeću, misleći da će se vrlo brzo vratiti natrag. Ova iskaznica došla je u muzej 2015. godine kao dio izložbe Coming home (Dolazeći kući) koja je predstavljala priče osoba koje su se vraćale kući nakon ratova u 20. stoljeću. Nakon dugog oklijevanja, Ida i njen muž Danko, odlučili su se napustiti Sarajevo kako bi zaštitili svoju djecu. Prioritet spašavanja njihovih najdražih i njih samih nije ih zaštitio od toga da se na njih gleda kao na nekog drugog: U Bosni, Bosanci su u njima vidjeli Slovence; došavši u Sloveniju, postali su Bosanci za Slovence.

Journalistenausweis, 1992

Privatbesitz Ida Velikanje Petronijević, Leihgabe an das Museum für zeitgenössische Geschichte Sloweniens, Ljubljana

Ida­Velikanje­Petronijević­und­ihre­Familie­gehörten­zu­den­etwadreihundert Einwohnern Sarajevos mit slowenischen Wurzeln, die 1992 vom slowenischen Staat nach Ljubljana evakuiert wurden. Ida arbeitete während der Belagerung Sarajevos als Filmeditorin für den öffentlichen Fernsehsender Bosnien-Herzegowinas. Als Slowenin galt sie, da ihr Vater, ein Bergarbeiter, als Antifaschist 1935 aus dem italienisch besetzten Teil Sloweniens nach Sarajevo geflohen war, um sich seiner Einberufung in die faschistische Armee und dem Kolonialkrieg in Abessinien zu entziehen. Ida, ihr Ehemann Danko und ihre Kinder hatten lange gezögert, Sarajevo zu verlassen. Da die Lage aber immer unsicherer wurde, packten sie schließlich nur die notwendigsten Dinge – Dokumente, diesen Journalistenausweis und Winterkleidung –, da sie davon aus gingen, bald wieder zurück in Sarajevo zu sein. Die Familie war damit vor der unmittelbaren Gefahr gerettet, aber nicht davor gefeit, wieder als „jemand anderer“ wahrgenommen zu werden: In Bosnien waren sie Slowenen, in Slowenien galten sie nun als Bosnier.

Identyfikator pracowniczy, 1992r.

Muzeum Narodowe Historii Współczesnej, Lublana, obiekt wypożyczony do muzeum (prywatna kolekcja Idy Velikanje Petronijević)

Ida Velikanje Petronijević i jej rodzina należeli do około 300 mieszkańców Sarajewa ze słoweńskimi korzeniami, których ewakuowano do Lublany przez słoweńskie państwo w 1992 roku. Ida na początku oblężenia Sarajewa pracowała jako edytor wideo w telewizji publicznej w Bośni i Hercegowinie. Ida i jej mąż Danko początkowo zamierzali zostać, pomimo ostrzału i innych niebezpieczeństw, ale ostatecznie uciekli, aby chronić swoje dzieci. Pakując się w podróż do Słowenii, Ida wzięła ze sobą legitymację służbową i jedynie zimowe ubrania, myśląc, że niedługo wróci. Dla Idy i jej rodziny uratowanie się nie uchroniło ich jednak przed dalszym postrzeganiem jako obcych: w Bośni przez Bośniaków byli postrzegani jako Słoweńcy; po przybyciu do Słowenii, stali się Bośniakami dla Słoweńców.

Radna legitimacija iz 1992. godine

Privatna zbirka Ide Velikanje Petronijević, predmet posuđen Muzeju savremene istorije Slovenije

Ida Velikanje Petronijević (1954) i njena porodica bili su među 300 stanovnika Sarajeva sa slovenskim korenima, koje je država Slovenija evakuirala u Ljubljanu 1992. godine, dajući im slovenske pasoše. Nakon što je Sarajevo opkoljeno i svakodnevno granatirano, Ida je i dalje radila kao montažerka na javnoj televiziji. Zbog granatiranja, put na posao je bio opasan, no Ida je vrlo brzo prestala osećati nervozu, jer je svaki dan slušala o tome kako granate ubijaju ljude u njihovim stanovima. Dok se spremala za put u Sloveniju, Ida je uzela sa sobom radnu legitimaciju, zajedno sa svim dokumentima i samo zimsku odeću, misleći da će se vrlo brzo vratiti nazad. Ova legitimacija došla je u muzej 2015. godine kao dio izložbe Coming home (Dolazeći kući) koja je predstavljala priče osoba koje su se vraćale kući nakon ratova u 20. veku. Nakon dugog oklevanja, Ida i njen muž Danko, odlučili su se napustiti Sarajevo kako bi zaštitili svoju decu. Prioritet spašavanja njihovih najdražih i njih samih nije ih zaštitio od toga da se na njih gleda kao na nekog drugog: U Bosni, Bosanci su u njima videli Slovence; došavši u Sloveniju, postali su Bosanci za Slovence.

Službena izkaznica

Muzej novejše zgodovine Slovenije, Ljubljana

Ida Velikanje Petronijević (1954) z družino je bila med približno tristo Sarajevčani s Slovenskimi koreninami, ki jih je slovenska država s skupnim potnim listom leta 1992 evakuirala v Ljubljano.

»Ida je po začetku obleganja in obstreljevanja mesta še vedno delala kot montažerka na javni televiziji. Pot v službo je bila zaradi obstreljevanja nevarna, vendar se Ida kmalu ni več tako zelo vznemirjala, saj je vsak dan slišala tudi informacije o ljudeh, ki jih je granata ubila v lastnem stanovanju« (Klavora 2015: 135). Ko so pakirali za beg v Slovenijo, je med zimskimi oblačili in drugimi dokumenti vzela s seboj tudi službeno izkaznico, z mislijo, da bodo kmalu nazaj. Izkaznica je prišla v muzej med razstavo Pot domov leta 2015, ki je preko osebnih pripovedovala zgodbe vračanja sodobnih Odisejev po koncu vojn v 20. stoletju. Da bi obvarovala svoja otroka, sta se Ida in njen mož Danko, po dolgem omahovanju odločila za beg iz Sarajeva. Čeprav je bilo reševanje sebe in svojih ljubljenih prednostna naloga, jih to ni obvarovalo pred nadaljevanjem tega, da so bili obravnavani kot nekdo drug: v Bosni so bili za Bosance ves čas Slovenci. Ko so prišli v Slovenijo, pa so za Slovence postali Bosanci.